astrološka pisma

U potrazi za smislom

self-solitude-II-900x1800-1024x512

Gde je smisao života?
Gde se nalazi smisao današnjeg dana? 
I gde smisao onoga što se desilo ili što će se tek desiti?

Smisao je u nesvesnom i zato nam izmiče. No ipak, utešno je saznanje da se nalazi u nama.
Zašto ga onda tražimo okolo? U poruci koju iščekujemo, u poslu kome se nadamo, u šoping centrima, u plastičnim karticama, u lajkovima, aplauzima, dobrim restoranima, prijatnosti koju daje topla soba u neko hladno veče dok fijuče vetar?

Zato što smo ljudi. Što smo skloni da se pitamo, da sumnjamo, da verujemo pa ne verujemo, da smisao nadjemo pa ga zamenimo uspešno novim smislom. Ljudi smo, pa je normalno da smisao i gubimo, da se samoobmanjujemo. Da nekad i besmisleno živimo. Da se besmisleno brinemo, raspravljamo, i onda umorno na kraju kažemo “Ma, ovo više nema smisla!”

Neptun za to vreme ćuti. Ne odaje putanje kuda treba da idemo, čak, zapravo voli da nas zbunjuje, da nas zavodi, mami ka lutanju, lažnim ubeđenjima, nepotrebnim mistifikacijama. Od kada je ušao u svoj znak Riba (aprila 2011), svima nam namešta zasede jednom rukom, vešto, ne bismo li na test stavili svoju veru i osvestili onu najvažniju osobinu Neptuna koju svako od nas nosi duboko u sebi. A to je potreba za povezivanjem sa Izvorom, Tvorcem, Bogom… Od onog primalnog momenta u kome još u majčinoj utrobi zavisimo od nje, tu zavisnost i po rođenju nastavljamo da negujemo. Iako nam babice preseku pupčanu vrpcu kojom smo se do tada hranili i dobijali inpute iz nekog drugog sveta, mi u stvari iako ’vezanog pupka’ i dalje hrlimo ka nekom Izvoru koji će nas hraniti. Bilo mi je zbog toga fascinantno kada je identična metafora prikazana u spektaklu ’Avatar’. U ovom filmu, junaci se preko pramena kose koji i te kako liči na pupčanu vrpcu povezuju jedni sa drugima, kao i sa prirodom koju smatraju božanstvom. Zar nije svako od vas koji ste gledali ovaj film, u tim scenama povezivanja osetio bliskost? Neku vrstu već doživljenog, poznatog? Kada nađemo svoj Izvor sve postaje lako, a život postaje svetkovina. Ali, treba lutati ’per aspera ad astra’ dok duboko u sebi ne pronađemo beskrajnu zahvalnost za život koji nam je dat. Tek tada razumećemo sve mudrosti koje vekovima šapuću da je bog u svakome od nas, i da smo svi povezani u Jedno. Tek kada oživimo Neptuna, otrov postaje lek, killer – healler, a svako mistično, artističko i psihičko spoznavanje sebe postaje prioritet i daleko važniji od instant ekstatičnih provoda i neuzvraćenih poruka. Kada dođemo do Izvora, taj raskoš je tada u nama gde god da smo.

10269305_879297532122326_1405708831160810610_o

Na žalost, iako smo baš svi na ovom putu, nismo ga uvek svesni. Mnogi će zauvek ostati u Neptunovoj iluziji svakodnevnog i materijalnog. Tu političari i TV zvezde postaju ikone, glamur i šljašteći kič zamenjuju raskoš bića, ’spirits’ (alkohol) potiskuje ’spirit’ (duh), modni brendovi se nameću poput bogova, a čovek, povezan na pogrešne izvore tone u depresiju, najveću epidemiju 21.veka koja je takođe plod Neptuna, pogotovo na aktuelni tranzitni kvadrat koji cele ove godine pravi sa Saturnom. Kada do depresije dođe, Neptun nastavlja da nudi sa svog poslužavnika šarene antidepresante, cigarete, alkohol i druge poroke da vas instant ’dignu’, u boljem slučaju psihologe, astrologe, spa centre, homeopate, reikiste, meditacije, ali ništa ne vredi ako pre svega niste razumeli da je praznina u nama nastala usled preterane vezanosti za materijalne stvari ili druge ljude.
Osetimo se poput pećine nakon što ju je razbucalo četrdeset razbojnika do golih zidova. Tada, kada se to desi, a desiće se svakom čoveku pre ili kasnije, računajte da su se pred vama otvorile kapije koje vode ka vašem ličnom svetilištu, mestu vaše najhrabrije vere i duhovno-duševnog isceljenja. Pa umesto da patite, vi krenite prašumom svoga bića i krčite polako taj na početku, neprohodan put.
A sumnja je samo alat kojim raskrinkavamo lažno, ali kojim nekad povređujemo i istinsko božansko koje svi nosimo kao dar. I zato, kao Isus kada na krstu sumnja, “Oče! Oče! Zašto si me ostavio?” upijmo u sebe svu tišinu koja dopire kao odgovor. U njoj se nalazi vera, i onda ćemo moći da sa mirom kažemo “U tvoje ruke gospode…”

________

* Ovaj tekst je originalno napisan za ALLMe stranicu na Facebooku na kojoj objavljujem svakog petka. Pridružite se! 

Klikni da bi komentarisao

Ostavi komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Najčitanije

Na vrh