Piše: Aleksandra, 12 Apr 2012
Skica za profil: Saturn u Škorpionu
“YOU HAVE NO VALUES. WITH YOU IT’S ALL: NIHILISM, CYNISM, SARCASM AND ORGASM!”
- Deconstructing Harry (movie)
“MIRKO: Zaveži, deda! Mi moramo osvojiti svetsko tržište! Mi moramo imati veći profit od najvećih tvornica automobila! Smrt je jedini siguran i večiti posao! Sve može da izumre i da nestane, jedino će smrt večito biti živa i besmrtna! Iz godine u godinu, budućnost smrti je sve perspektivnija! Drugovi i drugarice…
AKSENTIJE: Bez drugarica. One su pokojne.
MIRKO: Ma nemoj da me prekidaš!
LAKI: Deda!
MILUTIN: Tata, udariću te.
BILI PITON: Dozovlite mu da rekne mudre reči.
AKSENTIJE: Duboko se izvinjavam.
MIRKO: Vi vidite, niste ćoravi, koliko ljudi gine u svetu, po raznim ratištima. Vi vidite koliko ljudi umire od raznih bolesti i od gladi! Mi se moramo probiti i sve te ljude uzeti pod svoje! Dosta je bilo sitnih poslova u Beogradu! Mi smo prevazišli ovaj grad i ovu zemlju! Mi smo sposobni da sahranimo ceo svet! Došao je pravi trenutak za veliki svetski posao!
PRISUTNI: Živeo!!!”
Dušan Kovačević – Maratonci trče počasni krug
Ivan Akimov
Ličim na kralja zemlje gde kiša stalno pada,
bogata a nemoćna, već prastara a mlada.
Što, prezirući naklon vaspitača mu smernih,
čami kraj svojih pasa kao kraj drugih zveri.
Ništa da razgali, ni divljač, ni sokoli,
ni umirući narod što pod balkonom moli dragog lakrdijaša.
Ni balada ni slika ne vedri više čelo tog teškog bolesnika;
postelja mu krinom kićena grobnicom da bude,
a gospe od ukrasa, što svakog kneza bude,
ne znaju kako da se bestidnije obuku,
da tom kosturu mladom bar osmeh izvuku.
Ni prvi alhemičar ne uspe da izluči
iz njegova bića tu boljku koja ga muči,
ni kupanjem u krvi, što su Rimljani znali
i silnici kada ih staračka nemoć svali,
ne zagreju tu lešinu otupelu od sete,
čijim žilama struji zelena voda Lete.
Splin – Šarl Bodler
__________________________
pakao je sagrađen
komad po komad
cigla po ciglu
oko
tebe.
to je postepen,
a ne brz
proces.
mi gradimo svoj
sopstveni
inferno,
a krivimo
druge.
ali pakao je
pakao.
moj pakao i
tvoj
pakao.
naš
pakao.
pakao, pakao,
pakao.
pesma o
paklu.
obuvanje
cipela
ujutro.
pakao.
Floyd Gottfredson
Jer zaborava nema. Ni sna nema. Samo je meso stvarno!
Poljupci nam vezuju usne u šipražje novih vena
i ko god da trpi bol, trpeće je zauvek;
i ko god se smrti boji, nosiće je zauvek na plećima.
Ne spava niko na nebu. Niko, niko.
Ne spava niko.
Ali ako neko zatvori oči,
bičujte ga, sinovi moji, bičujte!
Neka bude prizor otvorenih očiju i gorkih rana upaljenih.
Federiko Garsija Lorka – Grad bez sna
“Mephistopheles” by Mark Matveevich Antokolsky (1843-1902)
“When you return I am going to give you one literary fuck fest – that means fucking and talking and talking and talking and fucking. Anais, I am going to open your very groins. God forgive me if this letter is ever opened by mistake. I can’t help it. I want you. I love you. You’re food and drink to me, the whole bloody machinery as it were. Lying on top of you is one thing, but getting close to you is another. I feel close to you, one with you, you’re mine whether it is acknowledged or not. Every day I wait now is torture. I am counting them slowly, painfully. But make it as soon as you can. I need you. God, I want to see you in Louveciennes, see you in that golden light of the window, in your Nile green dress and your face pale, a frozen pallor as of the night of the concert. I love you as you are. I love your loins, the golden pallor, the slope of your ass, the warmth inside you, the juices of you. Anais, I love you so much, so much! I am getting tongue-tied. I am sitting here writing you with the termendous erection. I can feel your soft mouth closing over me, your leg clutching me tight, see you again in the kitchen here lifting your dress and sitting on top of me and the chair riding around over the kitchen floor, going thump, thump.”
An Excerpt from a Third Letter from Henry Miller to Anais Nin
“EVERY ACT OF CREATION IS FIRST AN ACT OF DESTRUCTION.”
Rosemary Woodhouse: Oh, God!
Roman Castevet: God is dead! Satan lives!
(“Rozmarina beba”)
Saturn u Škorpionu sinema: “Majstor i Margarita”, “Angel’s Heart”, “Possession” (1981), “Deveta kapija”, “Veštice iz Istvika”, “Omen (Predskazanje)” (1972), “Djavolji advokat”, svi mitološki (“Borba titana”, “Immortals”…), “Oni žive” i drugi filmovi sa zombijima, “Egzorcist” i svi sa duhovima, kao i “4th Kind”, “Alien”, “Hellraiser”…
“A patient in a large hospital room with many beds complains to the doctor about the constant noise and cries other patients are making, which are driving him crazy. After the doctor replies that nothing can be done if the patients are like that, that one cannot forbid them from expressing their despair since they all know they are dying, the patient goes on: ‘Why don’t you put them in a separate room for dying?’ The doctor replies calmly: But this is the room for those who are dying…’”
Slavoy Zizek, The Christian-Hegelian Comedy
Postoji umešnost nadmoći. To je isprika prirode.
Postoji kultura gladi. Na glad je bivao primoran.
Postoji veština opreza. Možda je taj vuk sanjar?
Postoji kultura venjenja. Još je imao vremena.
Postoji kultura poraza. Ni to nije iskusio.
Postoji umetnost smrti, ali ko bi se spremao, kad se smrt dogadja drugima.
Zašto sam se usudio da pokušam da shvatim nekog ranjenog vuka koji se muči da ne umre.
Izuvijaš li metal, on pamti i vratiće se u prvobitni oblik makar kroz hiljadu godina. Ako je pravi metal. Odreži glavu drvetu. Ono pamti i listaće i dalje u pravcu svetlosti istrajnošću i zanosom svoje zelene namere. Ako je pravo drvo. Ma kakvo nasilje vršio nad vodom koja se obnavlja, bilo da zatomiš izvor ili zajazis potok, bilo da zadaviš reku nasipima i branama, tokovi pamte pravac i izdubiće korito tamo gde su i počeli. Ako su prava voda.
Još uvek na sebi osećam taj pogled vučji, uporan, opor, težak i istinit. Kao da mi preneo u bore svoj namučen lik.
Hteo je da mi kaže: “Neću izdržati dan. Molim vas ubijte me. Ne ostavljajte me psima da me razvuku i pojedu”.
Hteo sam da mu kažem: “Psi su razroke pameti, sujeverni i priglupi. Ne mrze oni vas, nego je velika tuga što misle da, ako odgrizu i komad vašeg mesa, mogu postati vukovi. Moj vuče, psi su sekta.
Već to, kad uzdišu vazduh koji vi udišete, čini ih uzvišenima. Već to, što idu pravcem kojima se vi batrgate, čini im čast i slavu. Psi nisu čak ni čopor. Oni su menažerija.
I hteo sam da kažem: “Vidite kako bi želeli da vam poloču mozak i isisaju srce, da dosegnu vaš um, vašu snagu i gordost.
Zamislite tu nesreću kad neko ne ume da bude ono što zaista jeste, i da u tome što jeste bude i svečan i uspravan, nego vam stalno zavidi što ne zna da bude: vi”.
I hteo je da kaže: “Molim vas, ubijte me, samo me ne dajte njima. Položite me u vodu, neka me brzaci razbiju o stene u kanjonu i nek se u more ulijem lišen sramote i čist”.
Hteo sam da mu kažem, a ništa nisam rekao. Hteo je da mi kaže da me je sasvim razumeo.
I kad sam pomislio da će živeti zato što je bog neuništiv, on je tako odjednom, tako strašno odjednom, skočio usred vira.
Stajao sam izbezumljen. Umro je najveći vuk koji je ikada živeo na ovom najmanjem svetu.
Kako je, onako ogroman, stao u tesnu smrt?
Bio sam užasno sam, ne samo svojom samoćom, već i samoćom vuka, koju sam na sebe primio kao žig zaveštanja.
Kao čast i prokletstvo. Kao teret i slavu. I ropstvo, i slobodu.
Stvarno i dalje verujem da ono, što je vučje, ne može u nama umreti. Jer vuk se na vuka nastavlja.
Ko god srlja u mene, dobro mora da upamti: jedno je biti otvoren, a drugo biti prohodan.
Prate me kao i vuka. Opkoljavaju svitanje i zovu druge pse. Misle da čuvam tajnu kako se biva nad drugima viši snagom i umom.
Lako je meni sa psima.
Ali naslednik vuka i sam je divljač van zakona. Dižu na mene potere i čekaju me u zasedi isti oni pastiri, goniči karavana i hajkači sa jezera koji pucaju nespretno i ubijaju dopola. Sad sam ja na nišanu.
Neko će ovde ostati. Ili ja, ili psi. Ili ja, ili lovci.
VUK – Miroslav Antić
“Rusaljke”
