Roditeljska ljubav

Nekada ni astrolozima nije lako… jer, šta reći, šta savetovati kada čovek koji realno nema ništa zahteva sve. U mene gleda kao u čarobnjaka iz Oza koji bi trebalo da jednim potezom rastera maglu i oblake iz njegovog života.

Nekada ni astrolozima nije lako… jer, šta reći, šta savetovati kada čovek koji realno nema ništa zahteva sve. U mene gleda kao u čarobnjaka iz Oza koji bi trebalo da jednim potezom odnekud stvori hrabrost, donese ljubav, učini ih pametnim ili im stvori dom koji im nedostaje. Ali baš kao u filmu, i ja sam onaj mali običan čovek, a nisam Oz, veliki i svemoćni!

Jedno od najčešćih pitanja je i ovo: “Hocu li zavrsiti fakultet?” I tada.. kada primim ovo pitanje, obično pričam o tome da kada osoba nema tu nesreću da je izdaju ideali uvek završava fakultet i svake studije – pa i sa najgorim horoskopom! Jer, fakultet da bi bio završen, on mora predstavljati materijalizovanu sliku karaktera same osobe. Ako se ne ‘slažu’, onda se gleda da li postoji inat, istrajnost, nekad strah od roditelja, kao motiv za završetak. Nekima hrabro savetujem da izbor promene… Kako god, sve više se danas srećem sa mladim ljudima koji upisuju neke menadžmente, marketinge… preko noći postadosmo zemlja sa najviše menadžera i prodavaca. Dok pravi talenti svih tih ljudi leže u nekom zapećku i gase se. Zaboravlja ih čovek, sva ta platna, piste, hemijske jednačine, nenapisane knjige, skulpture i mostove koje je trebalo da stvori i projektuje umesto što je postao vozač u nekoj firmi, sekretarica u nekoj banci, ali oni ne zaboravljaju na njega pa će zato u četrdesetim poput zatvorskih pobunjenika zbog sopstvene nesvrsishodnosti izazvati otkaze, probleme, poroke, kolaps i pitanje: “gde je tvoj smisao?” Posebno je strašno ono što roditelji danas (pogotovo oni imućniji) rade. Zatvaraju vrata sopstvenoj deci samo zato što bi tako želeli da im potomci završe neke strane, skupe, praktične škole, o nabedjenim mladim sportistima da ne govorim – gde su roditelji rešili da im sinovi postanu fudbaleri i završe u Realu. A sloboda izbora osudjena na tamnicu, sa sve knjigama, fimovima, autoritetima koje mladi danas ne prepoznaju jer su sa svih strana hipnotisana pričama o moći novca i vaspitana da samo novac kao istinu i nešto vredno truda prepoznaju. I tako oni nesvesno trpe. Pa ako su iole sanjari, fantasti, ako je iole reč o kakvom potencijalnom piscu, umetniku, koji vodjen roditeljskom palicom umesto na fakultet koji će biti njegov hram, završava na nekim na brzinu sklepanim privatnim školama kojima je zajedničko ‘berza’, ‘ekonomija’, ‘bankarstvo’, neminovno kasnije sa godinama beži u porok ili nekakvo lutanje, u haos… a onda dodje kod mene, ili još gore dodje majka, otac – pa pitaju ‘šta da radimo sa njim, ne uči, kako da ga zaposlimo, šta on misli, od čega će da živi…’ Da, tuga. Jer…

Nekada je čovek mogao da završi prava ili ekonomiju ali da paralelno vrlo uspešno gaji svoje hobije i interesovanja. Danas je to teško. Završavaju se neke kratkopotezne škole, vremena ima sve manje, i mladi tako predstavljaju prave žrtve nacije koja je svoje potomke uništavala sistematično poslednjih deceniju ipo. Rušenjem spokojstva koje je uslov za veru u ideal i viziju, radja se strah koji bira ono najminimalnije i najopasnije, jer vodi lutanju i degradaciji duha. Izgubiti duh zarad novca, danas je mladima vrlo normalna stvar. A recite mi, šta je dar, šta je talenat ako ne ono najvrednije što svako od nas nosi? I tako odbacivanjem dara odbacuju sami sebe, izloženi stvarnosti prepunoj iskušenja, bez ikakvog vrednosnog sistema koji bi ih spasio, njihov život više liči na sunovrat u bezdan.
Zato volim one koji sa 15 godina dodju na horoskop, iako neki astrolozi to smatraju neetickim. Mozda se nekad sazrevalo sa 18, ali ko živi u Srbiji sazreva sa 13 – pazite šta vam kažem! I zato volim, i srećna sam kada mi takvo jedno mlado lice započinje rečenicu sa “Imam problem sa roditeljima… ne daju mi da upišem psihologiju…” ili “studiram prava, ne ide mi najbolje, ali učim paralelno kineski, bavim se kaligrafijom, i to me mnogo više zanima..” Sve dok je vizije, interesovanja, pasije, zanosa, dar u nama živi i mlad čovek ima sve karte i dalje u svojim rukama.

Jer čovek je put strele koja iz napetog luka treba da se otisne što dalje, da stigne gde niko pre nije stizao (u genetici i prošlosti), da učini ono što je do juče bilo nemoguće. Svako od nas je pokušaj, svako od nas je rodjen da se bori za svoj smisao, ali samo retki na žalost to spoznaju na vreme dok su još mladi i uspeju da tome ostanu dosledni i  verni. Jer, svaki, ali baš svaki horoskop u sebi pored onog minimuma koji će čovek nužno živeti ako se zatrpa strahom i sumnjom u sebe, tek kako bi preživeo, takodje krije i onaj maksimum – koji kada se desi, postaje gotovo legenda koja se prepričava, “Zamisli ti da je onaj mali iz komšiluka postao najmladji Nobelovac”, “Zamisli ti da je ona mala osvojila svet baletom..”

Svako od nas je u nečemu najbolji, ali samo mali broj ljudi uspe da se na vreme, dok je mlad, otrgne stereotipima i proseku i da se uputi u krajnje neizvesan, avanturistički izazov potrage za sobom. Posle, obično bude kasno pa kompenzujemo, krpimo i spajamo nespojivo ne bi li život ipak zadržao kakav takav smisao. Ali ovo nije priča o njima. Ovo je priča o mladom biću koje je u društvu i zemlji koja u startu negira talente, ruši ideale i mrvi do temelja vizije i zanose – uspeo da prati svoj glas, a njegova sreća u ovim ludim vremenima bila je ta, što su taj glas koji je govorio iz njega uspeli da čuju i njegovi roditelji. Samo zato što su umeli da slušaju svoje dete.

G. je zato jedan od mojih najdražih klijenata. Zapravo, čitava porodica. Došli su iz Hrvatske. Sa mora. Devedesete i ratovi mnoge su rasule i ostavile bez ičega, nateravši čoveka da krene od nule. I možete li zamisliti koliko straha samo ima porodica koja je prošla kroz gubitke, rastanke, ostavljanja, koja je morala da krene od nule, a nema ih troje – već petoro. Kod mene je najpre došao sam. Čuo od svoje profesorke, moje klijentkinje. Bilo je lako da se sporazumemo, jer već odrastao odavno, zreo sa razumevanjem svega kakvo može biti Sunce u Devici (u 3. kući) sa jakim Strelcem u horoskopu, i trigonom vladara Merkura iz Device sa Jupiterom u Jarcu. A šta je Jupiter u Jarcu nego izlaz koji je zabetoniran, obećanja koja su neispunjena i sve ono što smo već navikli od Srbije da očekujemo. Pa kako je samo lako odustati kada je Jupiter u Jarcu, kako je lako postati pesimista, mizantrop, cinik, sarkastični jedan komentator društva iz prikrajka, što ovaj Jupiter milionima i donosi.. ali G. je prišao Jupiteru onako kako Jupiter jedino voli da mu se pridje – obrazovanjem, duhom, pa tek onda jednog dana materija će doći sama da nagradi svakoga za mukotrpni rad i veru i svaku prolivenu grašku znoja, i to ga nagradi da čoveka ne mogu materijalno mnogi dostići, ali tek kasnije, tek onda kad on već gotovo da odustaje od materije jer mu satisfakciju pre nje mogu doneti povelje, nagrade i priznanja razna. Trijumf duha je to, i upornost da se održi entuzijazam koji je često na izmaku snage. I baš takve je on tražio celoga života… Mesec i Jupiter u Jarcu, pa milion slika predamnom dok mu gledam horoskop, umorna lica, prljava, radnička, siromašna, usamljena, patnja koja iz svake bore i pogleda uništava svaki osmeh i bezazlenu nadu. Ko su ti ljudi? Ne znamo ni on ni ja, ali eno ih na fotografijama koje kaže da voli, i u filmovima crnog talasa, pa tek koliko je takvih života u dokumentarcima… i tako reč po reč, sa psihologije koja je bila početna ideja za upis, dodjosmo do filma, do poruka koje takvi filmovi nose. I odjednom, dešava se ono što najviše volim kada se desi – gde sad ja ćutim i slušam, a on priča, o filmu, o glumi kojom se amaterski bavio, o besmislenosti komercijale, holivudu i bolivudu, o praznim pričama i nekvalitetnim trendovima, ideologijama… Pa beše jasno otkud psihologija, kad imate pred sobom mlado biće koje patnju ume da vidi, prepozna i čak ambiciju u sebi nosi da je prikaže celom svetu – da svi vide muku i trpljenje, stradanje i kakav život sve zna da bude, ali kako se ne odustaje nego se živi i dalje, preživljava i opstaje! Da prikaže dalje neuništivost tuge, ljubavi, smrti, neminovnost prolaznosti… Pa iz ljubavi prema napaćenoj duši svakog čoveka, možda nije ni znao da je zato želeo psihologiju, ali se i meni i njemu posle priče filmska režija učinila još izazovnijom za misiju koju je već u sebi osetio…  Bio je tada četvrta godina gimnazije, ali… gde dalje? Bez protekcija i veze, iz porodice u kojoj kao manifest vladaju poštenje i rad, sa majkom koja je oličenje morala i tu da podseća na prave vrednosti (Mesec u Jarcu), sa ocem koji je sve u životu izgradio i napravio sam, a onda ostavljao i kretao ne jednom, već sto puta od nule, al’ uvek do kraja pošteno i čisto sa neuništivom vizijom da od nemogućeg napravi moguće čak i onda kad svi okrenu ledja i kada svi odmahnu rukom (Sunce u Devici trigon Jupiter), nije bilo teško pomoći njemu da rastera oblačke i da iskristališe svoju viziju o filmskoj režiji. Medjutim, trebalo je reći to roditeljima. Sreća je bila ta da se u njihovoj kući (IC Devica) uvek razgovara, diskutuje, priča… Kako je to lepa slika – porodice koja razgovara o svemu, slika deteta i roditelja (majke il’ oca, svejedno) Merkur u Devici u 3. kao vladar 4. kuće (koja se odnosi na dom i porodicu), pa je dete oduvek ravnopravno, oduvek smatrano vrednim da se sasluša, čuje, prikaže, da objavi svoje mišljenje koje u Merkuru u Devici živi. Zato nije bilo teško saopštiti novost, ali je trebalo ubediti ih da to neće biti greška. A da ne pričamo o tome da je režija jedan od najskupljih fakulteta. Ko će da da garanciju da će G. postati toliko uspešan da se niko nikada ne pokaje zbog ovog iznenadnog izbora? Ni ja, ni oni, ni Bog sam – svi ćutimo ali svi do jednog u sebi verujemo da je to moguće. Neko je morao da preseče prvi. Pa otac, Ovan podznak Vodolija, i sam vernik u nemoguće i sanjar koji snove realizuje i pretvara u realnost, čovek beskrajno inventivnog duha (vladar Ascendenta Uran u Raku pa trigon Merkur u Ribama) pa ako neko čuje šapat boga samog i mir koji vizija donosi – to je bio otac. A onda za njim lančano, majka, hrabra i posvećena, stub porodice sa Saturnom u Jarcu u 4. kući, pa najednom, kao da sad niko od nje nije odlučniji. Jer samo dok prodju sumnje i strahovi Saturnovi, ali kada se odluka donese onda nema veće potpore od ove astrološke slike.

Pred njegov upis, došla je cela porodica. I tu pred njima, G. i ja smo pričali o filmu, o režiji, o kamerama i festivalima, o autoritetima, rediteljima. Znate, možda se vaše dete bavi nekim sportom, možda voli fotografiju, možda piše blog, i vi na sve to gledate kao na njegov hobi, zanimaciju, neobaveznu jednu stvar, a možda ga čak kritikujete da ‘gubi vreme i da treba da uči statistiku preduzeća’. Ali verujte da se mnogo više baš u tim satima dokolice, u onome što tada radi i čime se tada okupira, vaše dete ofira ko je i kakvo je. I baš tada roditelji treba da širom otvore oči i prate, no često je suprotno. Kako god, G. roditelji su tu, kod mene, gledajući svoje dete sada u jednom sasvim novom svetlu, koji je zvučao već kao neko ko uveliko studira režiju, i sami poverovali u njegovu viziju.
Kako se radi o ljudima koji vekovima u nazad nose iskustvo patnje koja je odavno prerasla u apsolut o dobrom i o misiji, poštenju, pravdi, jer kada patnja dugo postoji u nečijoj genetici ona se vremenom pretvori u apsolutnu moć prihvatanja svega, oni i rekoše, “Neka bude šta biti mora…”
Ali ono što želim ovim tekstom da kažem, jeste da sve što je potrebno jeste imati veru i ne biti sebičan spram sopstvenog deteta. Ne greše mladi kada biraju, već ih oslepljuju rodjeni roditelji. E to me boli. I zato znam da je G. ljubav roditeljska spasila. I nadam se, još neke će…

update (2009): G. je upisao režiju, i već na prvoj godini postao najbolji u klasi. Pre godinu dana doneo mi je svoj prvi film koji je nagradjen na devet festivala. U medjuvremenu, možda i na još nekom. Sada, sprema diplomski.

8 Komentar(a)

8 Komentara

  1. neverending story

    21/08/2007 at 17:37

    Mislim da je velika opasnost u Reality show programima koje ce gledati deca: neljudske prizore, te jezive sado-mazo odnose koje ce kao medijske narative internalizovati vremenom i dati im nadasve takmicarski karakter, pa ce mladi umesto da se zapitaju ‘ko su i ka cemu da idu’ usvajati idole i sve ono sto im mediji sugerisu.

  2. tomanija

    11/01/2010 at 10:26

    ..rasplaka me….divan tekst, kao i svi ostali uostalom 🙂

  3. hajdi

    21/01/2011 at 17:34

    nekome treba astrolog, nekome psiholog, nekome lekar, nekome pop, a nekome samo najbolji prijatelj bilo u vidu oca, majke ili druga. lepa priča.

  4. sanja

    02/11/2011 at 13:43

    moram da ponovim tvoje reci: “Ali ono što želim ovim tekstom da kažem, jeste da sve što je potrebno jeste imati veru i ne biti sebičan spram sopstvenog deteta. Ne greše mladi kada biraju, već ih oslepljuju rodjeni roditelji.”

    sanja, hvala ti na svemu!

  5. biljana

    15/07/2015 at 09:53

    Sanja…svaka cast!

  6. biljana

    15/07/2015 at 09:58

    ovaj tekst je najistinitija istina ,na ovaj nacin se degradira i covek i drustvo,a pozadina je i strah ne samo patoloska zelja za drustvenim statusom koji je trenutno u modi..armije nezadovoljne dece i zadovoljnih roditelja..da li znate za koliko svake godine opada interesovanje za uemtnicke skole?one koje nisi mogao ni da pomislis da ces upisati ako nisi suvi genije…sada je to pristupacno takoreci svakom..a umetnost…umetnost je nuznost ne neka jeftina zabava za frikove…

  7. biljana

    15/07/2015 at 10:00

    do sutra bih pisala na ovu temu…al nema smisla..sve si rekla..

  8. Ana

    06/10/2015 at 16:12

    Draga Sanja, svaka čast na tekstu koji je pogodio u srž! Tek sam nedavno otkrila tvoju stranicu i mogu reći da je zbilja kvalitetna. Inače, dolazim iz Hrvatske u kojoj po mojem skromnom mišljenju astrološka scena nije toliko jaka kao ona srpska. Nažalost, ono o čemu si pisala u ovom tekstu se može primijetiti i u mojem dosadašnjem životnom iskustvu. U školi sam bila okružena djecom koja su išla na razne izvannastavne aktivnosti poput sportova, glazbene ili plesne škole, iako su već tada znali da se time neće baviti kasnije u životu, već će umjesto sportaša i umjetnika trebati postati ekonomisti i pravnici. Sve zato što su im tako roditelji rekli. Uzalud potrošeno njihovo vrijeme i uzalud potrošen novac njihovih roditelja na nešto što im djeca nikada više neće razvijati. Nažalost, i ja imam gorku priču iza sebe. Mene je oduvijek zanimala umjetnost – glazba, slikarstvo, pa i arhitektura. Roditelji su mi uvijek govorili da ću biti “nitko i ništa” ako upišem likovnu akademiju i postanem slikarica. Inače, imala sam jako strogog oca kojeg sam se bojala. Podržavao je on moj talent i moju strast, ali samo kao hobije, a buduća karijera je morala biti neki “oziljniji” posao. Upisala sam gimnaziju u kojoj mi je bilo jako teško i jedino zadovoljsvo koje sam tamo pronašla bilo je zborsko pjevanje. Potom sam upisala fakultet, točnije povijest umjetnosti na Filozofskom fakultetu jer je to bilo najbliže mojoj zabranjenoj želji. I tada je u obitelji bilo nezadovoljnih što nisam odabrala konzervatorski smjer jer je on jamčio siguran posao. Danas sa 29 godina imam završen fakultet, netom završen staž u galeriji, ali nemam nikakve perspektive jer je likovna scena u Hrvatskoj zaražena klijentelizmom, što mene kao poštenu osobu jako boli. Trenutno imam zborsko pjevanje kao hobi i to je doista jedino zadovoljstvo koje imam.

Ostavi komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Na vrh